Sta da napisem…besmisao

Danas mi je bio jako tezak dan. I pocelo je odmah izjutra. Imala sam nekih sumnji i kad sam ih naglas izgovorila pred jednom osobom potvrdio mi je. Ma sjajno. Ne znam kako sam odradila sta sam imala do dogovorene kafe. A tek ona. Ona me je srozala. Znaci, do kuce sam vozila placuci. Nisam odmah ni isla kuci. Razmisljala sam i o smrti i o svemu. O sebi najvise. To nije dobro ispalo. Onaj momenat kad o sebi mislis jako ruzno je jako tezak momenat. Al eto, dodjoh do kuce. Nekako. Jela sam peci put u 6 sati silom jer sam se tresla. O nogama necu ni da pricam. I sad dok kucam me bole. Uvijek je tako kad dozivim zesci stres ukine me s noga.
Ima tih momenata kad zaista zelim da nestanem sa lica zemlje. Cini mi se da cak niko ne bi ni primjetio.
Sad idu oni teski dani. Dan za dan. Jedva cekam da prodje neko vrijeme. Jedva cekam da se pogledam u ogledalo i kazem sebi ‘ ma nisi ti toliko losa kolko neki to pokazu’. Ubise me emocije. Voljela bih da sam flegma neg ista.

3 komentara

  1. Ne znan šta se točno desilo, nisi razjasnila u postu, al jedno znan, po ovome što čitan na tvom blogu, dobra si osoba i vridiš. Možda riječi stranca malo znače u fazi kad o sebi ne misliš ništa lipo, al znaj da svi vridimo i da je ovaj život namijenjen svima nama. Kad bi te nestalo, budi sigurna da bi bilo ljudi koji bi primjetili da te nema. Dopusti sebi da osjećaš šta osjećaš, nemoj bižat od emocija, ni gutat ih, a ako baš ne možeš podnosit, vidi za neku stručnu pomoć, psihoterapija recimo. Bolje to nego psihijatri, koji bi te odma šopali tabletama.

Komentariši